Кад погледаш шта нас окружује, прочиташ шта нам се предвиђа или нуди, мораш да се запиташ како преживети све те промене, које многи сматрају за поремећаје нормалних радних активности, како себи обезбедити какву-такву будућност.

Развојем технологије долазимо у специфичну позицију да одлучујемо о томе бити или не бити људски. Наиме, до скоро читава умешност људских ресурса се засновала на „регрутација, регрутација, регрутација“. Код нас се најбоље осликавала на чувеној шефовској мудрости „ако нећеш ти, има ко ће да ради“. Дошло неко чудно време, нема их, или их има врло мало који спадају у други део шефовске мудрости.

Ту наступају машине.

Ако нећеш ти има машина која ће то да ради.

Изгледа да она узречица да су људи незаменљиви више не важи. Заменише све живо. Сада и човек није предвиђен да интервјуише. Да не би правио људске грешке. Сва методологија управљања људским ресурсима је под дигитализацијом. Иде се ка томе, да у све већој несташици мозга и људскости, будући менаџери треба да имају прст и да знају где да га ставе. При том се не мисли на чело.

Овде се више и не поставља питање ко ће победити, јер се зна победник, сада је питање да се извуче неки компромис. Да неки не добију све а други ништа (свака случајност са садашњом спољном политиком Србије је само игра речи), то јест да компромис буде у виду неког финог баланса, расподеле дужности, одговорности и моћи која би одредила будућност менаџера људских ресурса.

Оно што квари почетну позицију у тим преговорима су сами менаџери и поседовано знање, способност и вештина у обављању посла. Годинама се утркујемо да на језику промовишемо колико смо „људски“ да смо на крају замењени роботом.

Какав пораз. „Убијени у појам“. Ударац на достојанство. У преводу – иди ти паметуј неком другом како се ради, буди тата, мама, домаћица, психолог, ја имам робота.

За кафу већ имам апарат.

Потребан је само прст.

Који се наравно, не ставља на чело.

Нема синдиката, јер ко је још чуо за роботска синдикална окупљања. Нема радничких игара, нема тренинга, нема годишњих, нема боловања нарочито трудничких и породиљских, нема грипа, повреде на раду, прековременог, нема превоза, нема топлог оброка, нема кашњења на посао, нема цигарета, паузе, доручка, НЕМА ПЛАТЕ, итд. итд.

Милина једна.

При оваквој ситуацији намеће се питање:

Шта је потребно за „светлу“ менаџерску будућност?

Прст. Шта друго!

Да га ставиш на чело.

Размислиш. Јер си човек. То робот не ради. Јер је то људски. И да наступиш – људски!

„Образовање је наш пасош будућности, сутра припада људима који га данас припремају“ (Malcolm X).

Човек


Прочитајте и ово: Најважнији ресурс 21 века: човек или робот?