Једнакост на раду и недискриминација представљају основна радна права која су од темељне важности за остваривање социјалне правде и одрживи привредни развој сваке организације у Србији. Право на једнаке могућности и једнак третман при запошљавању и на радном месту, свим особама даје прилику за рад и бригу о својој породици - без обзира на расу, боју коже, националну припадност, друштвено или етничко поријекло, језик, веру или уверење, пол, родни идентитет, сексуалну оријентацију, здравствено стање, инвалидитет, старосну доб, имовно стање, брачно или породично стање, припадности групи, као и друга лична својства.

Пише: Братислава Радовановић

Неписане уговорне обавезе највреднијег српског ресурса

О укусима не треба расправљати, сир, месо, спанаћ, бурек је у Србији сасвим довољан избор за сваког гладног шефа. Та „пита“ ради радњу, радњу обавља радник, јер тако је у могућности, рекло би се. Укуси су бројни, али мера укуса је по Аристотелу увек била средина као врлина. Како Закон о раду не дефинише средину као граничну вредност између запосленог и послодавца, питалица гласи, да ли је то радна обавеза, каприц надређеног или можда нешто треће?

Анализирајући рад садашњих организација, у Србији постоји енормна флуктуација радника, која је карактеристична по томе што је она изражена на локалном нивоу, у смислу да се мењају фирме које су у оквиру једне општине или града и интернационалне то јест одлазак у другу државу на рад. Одлазак у други град или општину која је „удаљенија“ од места становања али је у Србији је најмање изражен.