За запослене који су потрошили годишњи одмор, или воле да „спајају“ дане између празника и викенда, један од најлакших начина је да узму боловање. Запослени су често у дилеми или незнању како ће се ти дани боловања одразити на евалуацију рада, поготово што је очигледно зашто се користи боловање. У даљем тексту преносимо мишљење (супервизора и менаџера за људске ресурсе из развијених земаља), какав је “златни стандард” о томе колико је дана боловања “добрих” а колико “лоших” за једну годину.

Ево детаља:

Нула до два дана: модел запосленог радника
Три до четири дана: разумно
Пет до осам дана: није идеално, али прихватљиво
Девет до 12 дана: компанија је запослила запосленог са лошим здрављем
13 до 18 дана: прекршитељ се понавља
19 до 30 дана: не заслужују бонус на крају године
Више од 30 дана: они су као лопови. Они краду заслуге других запослених који се свакодневно појављују на послу.

Где сте ви у овом стандарду за боловање? Да ли сте ви модел запосленог или поновљени преступник?

Код нас у Србији, која је раније мучила велику муку са запосленима који су често на боловању, је све регулисано прилично чврстим правилима. Мада има још увек нереалних захтева од стране послодаваца за контролисањем запослених. Ово је најчешће тражено од оних који „знају добро“ да организују посао и да не експлоатишу раднике као робове, који увек испуњавају своје законске обавезе према радницима, као што је редовна плата, пензионо и здравствено осигурање, плаћен прековремени рад, дани за годишњи одмор итд., итд., да не набрајамо даље. Да је запослени привремено спречен да ради утврђује изабрани лекар односно лекарска комисија. Они одређују датум почетка привремене спречености за рад и датум завршетка.

Лекар ће запосленом издати потврду о наступању привремене спречености за рад, коју је запослени дужан да у року од три дана достави свом послодавцу. Кажемо да првих 30 дана боловања падају на терет послодавца, а боловање од 31. дана на даље на терет државе. То значи да накнаду зараде (Док запослени ради он остварује зараду, а када је на боловању његову “плату” називамо накнадом зараде.) за првих 30 дана исплаћује и сноси послодавац, а да се од 31. дана накнада обезбеђује из средстава Републичког фонда здравственог осигурања.

Изузетак од тога су два случаја:

  • Боловање због повреде на раду или професионалне болести, када накнаду зараде исплаћује послодавац и након 30 дана боловања, и
  • Боловања због неге детета до три године, када се накнада од првог дана па све време трајања одсуства исплаћује из средстава Фонда, у висини од 65% од основа

Да би запослени остварио право на накнаду зараде за време боловања преко 30 дана из средстава Фонда, морају да буду испуњени следећи услови:

  • Запослени мора да буде три месеца без прекида у осигурању или
  • 6 месеци са прекидима у последњих 18 месеци пре отварања боловања,
  • а за ово време мора бити уплаћен допринос за обавезно здравствено осигурање

Овај период проведен у осигурању назива се претходни стаж осигурања.

Дакле, да би запослени од државе надокнадио зараду коју пропушта услед боловања, он мора одређени период који претходи отварању боловања да ради код неког послодавца, а да му је он за тај период рада уплатио социјалне доприносе. Овај услов, подвлачимо, важи само за остваривање права на накнаду зараде за боловање које треба да буде на терет РФЗО. За остваривање права на накнаду зараде за боловање које пада на терет послодавца претходни стаж осигурања није предуслов.

Прочитајте и ово: Права запослених у случају стечаја послодавца