Србија је после 28 година добила нови шифарник занимања. примењује се од 01.01.2019. године. Циљ издавача је био да се упознамо са значењем појма занимање, који долази из света рада, и појмом квалификација, који долази из света образовања, као и са областима у којима се ти термини најчешће користе. Занимање и квалификација су два најважнија лична обележја, нарочито кад је у питању радно активно становништво. У називима занимања свакодневно се срећемо са страним терминима који се користе неселективно, али и са онима који су се код нас одомаћили: квалификација, компетенција, дескриптор, евалуација, валидација, исход учења, сертификација, акредитација, курикулум, модул образовног програма итд. Стога се свакодневно јављају недоумице и непрецизности када у некој административној процедури треба одговорити на питања о занимању, образовном профилу, врсти и нивоу стручне спреме, професији, квалификацији и слично.
Имајући све то у виду можемо закључити да ће бити веома тешко а можда и немогуће, да се опише радно место у будућности ако будемо користили језик индустријског доба. Гледајући на све технолошко-техничке промене које су се десиле до данас, да ли је могуће да се развије дубље разумевање о томе шта значи бити људско биће на раду у двадесет првом веку. Током 1980-их, организације су почеле да своје секторе за опште и правне послове, који су се бринули о „кадровима“ да замењују са новим, побољшаним концептом "Сектором за управљање људским ресурсима“.
Тадашњи руководиоци, тј. директори, шефови, преко ноћи су постали менаџери, и на своје кадрове су гледали другачијим очима у новом свету реинжењеринга. Нове, ефикасне технологије захтевају и нове генерације занимања које би биле усклађене са руководством тј. Топ менаџментом.
Шта је ресурс?
Копир-машина је ресурс. Ауто је ресурс. Виљушкар је ресурс. Људи нису ресурс! Хенри Минцберг (Henry Mintzberg) канадски академик, је рекао: „Ресурс је ствар. Ја сам људско биће. Ја нисам људски ресурс. Већина људи се вероватно слаже са тиме.
Омиљена фраза менаџера људских ресурса, „наши запослени, су наш највећи капитал.“ Вероватно вам је то познато и да вам је „мука“ кад то прочитате. Веома често смо у ситуацији да чујемо „наш народ, ваши људи, моји људи, ваши запослени, моји радници“ итд. Можда би требало да присвојне заменице користимо за ствари а не за људе. Како заправо можемо уопште и поседовати људе, зар не?
Запослени је по дефиницији: "особа која ради за друго лице или организацију за плату!" У дигиталној ери „ратова талента“, када је све чешћа употреба робота где робот доноси одлуку ко је прошао даље а ко не, на конкурсу за посао, где се радници мењају као некад кад су деца мењала кликере, где уз кола на лизинг добијеш и возача на лизинг тј. радника, ова дефиниција не мотивише много, не даје наде никоме, и мало је „офуцана“.
Данашње организације (и прошле) увек имају неку хијерархију. Тако на пример имамо надређеног и подређеног, или шефа и радника, или супервизора и запосленог, менаџере и његове ресурсе. Овако организовање рада, или људи на раду, има своје историјске корене, и није карактеристично само за индустријско доба.
Како данас стоје ствари?
Ако познајемо данашње младе људе – „миленијумце“, тешко да можемо да верујемо да би се пријавили на оглас за посао где је у опису посла стављена реч подређен, радник, па чак и запослени! Данашњи млади људи желе да оно што раде има некакву сврху, не да раде само за новац, они желе да знају како даље? Како до врха. Они не желе да „преживљавају“, он желе да „живе“, а живот је пут до врха.
Савремене организације су увиделе ову карактеристику код миленијумаца, тако да су почеле да користе реч „сарадник“ или „партнер“ уместо речи „запослени“, „радник“, и тиме преносе јединствену, професионалну радну културу, вредност коју имају и међусобно деле. Дигитално-информациона ера сигурно пружа могућност за боље речи које захтева реалност.
Још једна карактеристика ригидног организовања посла је директно или индиректно извештавање. Још једна фраза која „боде очи“ под утицајем „менаџерског“ језика и видно показује, наглашава и појачава вештачку разлику између претпостављених и потчињених. Када то људи пристају да постану "извештаји"?
Кључна личност данашњице „менаџер“, је дата и усвојена имагинарна личност која је збирка свих информација и има све одговоре. Личност која „Богом дана“ да све најбоље зна и има само једну сврху: да издаје наређења инфериорнима да се посао уради (и то баш нама).
Ако је у питању број запослених, гледано из перспективе данашњице, очигледно је да више није важно да ли је цело тело једне особе на послу или не, битно је виртуелно.
Пуно радно време. То значи управо то. Зашто се онда чудиш када питаш за викенд, одмор, слободан дан, боловање и добијеш – отказ.
Проблем са данашњим новопеченим лидерима/менаџерима је у традиционалном схватању где је организација систем касти где се људи могу поделити по чину. За велики број људи (превише људи) у систему, циљ је да се издигне изнад осталих како би уживали привилегије ранга. То значи да је кључни организациони изазов, да се особе које имају моћ зауставе и контролишу да је не би злоупотребљавале.
Лорд Актон (Lord Acton), у писму Бишопу Мендели Креитон 1887 (Bishop Mandell Creighton), је изјавио да: "власт тежи корупцији, а апсолутна власт је корумпирана апсолутно." Испоставило се да је Актоново запажање истинитије него што је могао да зна у том тренутку. Лорд Актон је такође, мислио да се свака власт квари. Наука га у томе подржава.
Организацијама би било паметно да активирају интерне провере и да балансирају у показивању личне појединачне моћи. Једноставан начин да се то уради јесте да се креира политика са јасно дефинисаним процедурама и да се покуша да се предвиде све могуће злоупотребе руководилаца. То је тежи пут али је трајнији, у прихватању принципа и праксе личне одговорности за своје поступке које имају утицаја на језик, културу, етику организације и управљање људима.
др Срећко Стаменковић
