Занимљива времена

Негде сам једном прочитао да је „живети у доба транзиције једнако удобно као и седети на ивици ножа“. Ако се узме у обзир да је садашњи пут ка бољем сутра „подржан“ ковидом онда је транзиција као ходање по жици преко понора. За многе данашње време је време великог дисконтинуитета, неизвесности, дезоријентације, збуњености и недоумице као када се дође на раскрсницу путева исте важности и сви путеви воде у недоследност.

Прављење и оспособљавање робота за обављање појединих послова уместо људи у свету је увелико у току.

Карактеристика роботизације је да робитима не треба регрутер, такође ни „бади“, коучер, лајф коучер, ментор и остали из бранше. Не требају ни тим билдинге, не иду на боловање, не могу да затрудне, отпорни су на вирусе „овоземаљске“, не траже повишицу и не напуштају организацију када им неко понуди боље услове рада.

Кад погледаш шта нас окружује, прочиташ шта нам се предвиђа или нуди, мораш да се запиташ како преживети све те промене, које многи сматрају за поремећаје нормалних радних активности, како себи обезбедити какву-такву будућност.

Развојем технологије долазимо у специфичну позицију да одлучујемо о томе бити или не бити људски. Наиме, до скоро читава умешност људских ресурса се засновала на „регрутација, регрутација, регрутација“. Код нас се најбоље осликавала на чувеној шефовској мудрости „ако нећеш ти, има ко ће да ради“. Дошло неко чудно време, нема их, или их има врло мало који спадају у други део шефовске мудрости.

Ту наступају машине.