Недавна истраживања која су рађена у свету показала су да се женама сугерише да морају да имају висок праг толеранције за стрес на радном месту. Истраживање, које је спровео „Глобални консултант за менаџмент“ (Global Management Consultants), открива да 70% испитаника рангира ниво стреса у распону од 5 и више на скали од 1 до 10.
Имајући ово у виду онда се поставља питање: да ли успостављена корпоративна култура чини оно што би требало да јој је задатак, а то је да пружи запосленима једнаке услове рада који морају да буду задовољавајући и да запослени буду задовољни послом и да одрже добро ментално здравље и осете добробит свога рада, или не?
Морамо напоменути да се овде се не ради о односу мушкарци версус жене на радном месту него, како жене, при таквим условима рада, црпе снагу која им омогућава да постижу добре резултате на послу, и како се могу боље бринути о себи. Жене се суочавају са комбинованим притисцима на радном месту око питања доказивања да хоће и да могу да раде једнако добро као „јачи пол“ притом балансирају свој пословни живот и рад са породичним.
Постоји стални „животни“ или „судбински“ притисак на жене који им је наметнут споља, да ли културом, вером, традицијом, да жене ако желе да добију епитет „успешна“ онда мора да буде успешна у свим правцима деловања. Тај притисак је највећи у периоду између 35 и 45 године њиховог живота, када се многе жене суочавају са повећаним породичним обавезама, где морају да буду добар „менаџер“ према породици, а то значи супруг, деца, родитељи, и такође, да буду добар „менаџер“ са захтевним радним улогама, задацима, шефовима, директорима, странкама.
При том на многим радним местима често постоји недостатак менаџерске/шефовске/директорске подршке који заједно са осећајем несигурности посла представља идеалну комбинацију да су под сталним повећаним нивоом стреса, а да не говоримо о напредовању на послу, то му дође као немогућа мисија. Главни узрок повишеног стреса код жена на радном месту су стереотипи који владају у друштву и којима су оне подвргнуте. Жене су под овим „стереотипским притиском“ чини се стално чак и онда кад то није ни изговорено а камоли учињено. Можда постоји основно очекивање да ће она бити лошија у поређењу са мушкарцем у раду на истим пословима и истим условима рада, што чини да жене које постижу високе резултате могу имати и нереална очекивања од себе, што доприноси осећају узнемирујућег стреса. Треба напоменути да и ако би на радним местима требало да постоји одговорност према томе да се промени уврежено мишљење или ставови према женама, побољша њихова култура, постоје ствари које жене могу да ураде саме како би себи помогле. При том би морале искористити њихову сјајну способност сналажљивости у тешким ситуацијама коју рутински показују на послу, у породици при свакодневном опхођењу према саговорницима без обзира да ли је то шеф, директор, муж, клијент или само комшија. При том је од веома велике, може се рећи виталне важности, развити стратегију суочавања, пазити на себе ментално и физички, и узети потребно време за размишљање, одмор и опоравак од стреса. Али, ако погледамо ствари „другим“ очима, онда се може закључити да тај баланс који жене морају да постигну између „захтева живота“ је показатељ њихових изванредних унутрашњих ресурса.
Да цитирам: „Не треба нам бенефицирани радни стаж, него да будемо адекватно награђене за све своје улоге. На послу зарадом, код куће загрљајем и то би било довољно. Ипак смо нежнији пол.“ (Милица Јаковљевић)
Прочитајте и ово: Како одговорити на стрес
