Психотерапија је још увек својеврсни табу. Постоје разлози зашто је то тако. Она се одвија иза затворених врата, то је поверљиви процес у којем истражујемо и суочавамо се с највећим унутрашњим изазовима и отварамо своју интиму, најпре себи, а онда и другоме.
Када затворимо врата, након сусрета са својим терапеутом и кренемо у свет, не вичемо на сва звона да смо се, ето, данас сусрели са својим срамом, страхом, осећањем мање вредности, неповерењем, бесом и другим намргођеним становницима нашег унутрашњег бића. Ако желимо да поделимо са неким то искуство, нека буду они, нама најближи, који умеју да чувају ту строгу тајну.
Није ни чудно стога, да упркос томе што је психотерапија у нашим главама донекле „нормализована“, постоји још увек пуно предрасуда о њој, посебно у поимању оних који је никада нису испробали.
Многи су ме лично зачудили, али и освестили колико још морамо радити на приближавању и демситиковању овог процеса како би био приступачан онима којима је потребан. У време пандемије, потреса и несигурних животних околности, психотерапија је све потребнија. Многи психотерапеути данас имају листе чекања, јер једноставно не могу примити све заинтересоване.
„Кад чујем реч психотерапија, падне ми на памет слика да тамо седиш уз свећу и све је јако мистично“, изненадио ме један познаник поимањем терапијског процеса.
Многи не знају да суочавање с унутрашњим обрасцима - које бисмо најрадије сакрили од себе и који су нам болни и толико укорењени да их је тешко мењати - често тражи месеце па и године рада.
Управо то радимо на психотерапији. Суочавамо се с оним деловима себе који су често настали или у трауматичним околностима или у детињству када су имали функцију да нас заштите или испуне неку потребу, али су давно престали бити функционални и подржавајући. И као такви нам ометају достизање пуноће живота, уносе тешкоће у односе или изазивају неугодне симптоме попут страхова, анксиозности, депресије, фобија и друго.
Различите терапијске методе различито ће приступити овим проблемима, но све имају за циљ клијенту дати подршку и алате за промену. Често процес буде толико награђујући и подржавајући да људи и не желе од њега одустати.
Најгори и најдеструктивнији мит је да на психотерапију иду они који нису „нормални“. Баш напротив, с којом год се психичком тешкоћом или поремећајем суочавали, особе које се одлуче за психотерапију имају јасноћу која многима недостаје: они имају капацитет да препознају да имају проблем, способност да признају да им треба помоћ те храброст да ту помоћ затраже и снагу да крену у промену. С друге стране, многи „нормални“ често су далеко од те свесности.

Ако сте спремни на упознавање са сопственим бићем и усвајањем алата, спремни да промените образце који Вас коче,
будите слободни да ме контактирате на:
 Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
+381(0)63 73 503 43

  

srecko stamenkovic

Игор Ћујић

Психолог и психотерапеут

Ратни ветеран

Џудо тренер

  

 

 

 

  ИЗДВАЈАМО