Док домаћи радници, и мајстори и висококвалификовани, хрле на послове у иностранство, број издатих дозвола за рад странцима у нашој држави у претходној години био је највећи откако је пре седам година на снагу ступио Закон о запошљавању странаца. 
У Србији је страним држављанима од почетка ове године, закључно са 31. јануаром, издато око 1.709 дозвола за рад. Филијале Националне службе за запошљавање (НСЗ) прошле године су издале 23.662 дозволе за рад странцима, што је знатно већи број дозвола, безмало удвостручен, у поређењу са 2020, када се на легалан начин у нашој земљи посла домогло око 12.900 странаца. У НСЗ подсећају да је од ступања на снагу Закона о запошљавању странаца у децембру 2014. године, па до сада, број издатих дозвола за рад странцима био највећи управо у претходној години.
Када је реч о послодавцима, највећи део радника запослили су послодавци из Београда. Инострани радници, иначе, најчешће долазе на рад у нашу земљу из Кинe, Турске и Русије, али и из Индије, Украјине, Италије, БиХ, Црне Горе, Хрватске... Није занемарљив ни број страних радника из Албаније и Северне Македоније. Према подацима НЗС, држављанима Албаније је у 2021. издато укупно 157 дозвола за рад, док су у 2020. њих 164 стекла прилику легално да раде у земљи. За разлику од тога, готово трипут више Македонаца радило је лане у нашој земљи – 483 су имала дозволу за рад, док је током прошле године убедљиво највише дозвола, 9.379, издато кинеским држављанима. У Србију је дошло да ради и око 1.370 Руса. Иако су странци заинтересовани да раде у нашој земљи, Србија и даље кубури с мањком домаће радне снаге.
Како истиче Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства Србије, према законским прописима, странац коме је издата дозвола за рад има једнака права и обавезе у погледу рада, запошљавања и самозапошљавања као и држављанин Србије. Међутим, у пракси страни радници су неретко радно ангажовани без прописаних радних дозвола, дакле раде на црно, немају регулисан радноправни статус, нити су социјално осигурани. Недавно откривени случај радника из Вијетнама који су у нехуманим условима месецима радили и живели на градилишту фабрике гума у Зрењанину покренуо је дебату о положају страних радника у Србији.
– Тачно је да немамо довољно наших радника, па смо приморани да запошљавамо странце, о чему и сведочи статистички пораст странаца на тржишту рада Србије у односу на 2020. Кина, Русија, Индија и Турска су земље из којих најпре долази страна радна снага. Међутим, већина тих радника, које углавном доводе инвеститори, прецизније речено, њихови подизвођачи, ипак ради на црно. Зато би ти исти инвеститори морали да знају ко су им подизвођачи и да ли су радници које доводе пријављени, имају ли боравишну и радну дозволу. Нажалост, у највећој мери то се не дешава, па сада имамо раднике који нигде не постоје – објашњава Торлаковић.
Проблем Србије је што има широко црно тржиште радне снаге које пролази некажњено. Чак је и НАЛЕД признао, истиче Торлаковић, да више десетина хиљада радника ради илегално у земљи. Ипак, Инспекторат рада сасвим коректно ради свој посао, пише кривичне пријаве, налази раднике који долазе из других земаља потпуно непријављени... Највећи проблем је што држава жмури кроз правосуђе. Још нисам чуо да је неко ухапшен, нити да су нађени кривци – набраја председник Синдиката радника грађевинарства Србије.
Први и основни начин за решавање овог горућег проблема, а од којег и држава и послодавци беже, јесте увођење гранског колективног уговора.
– На тај начин би сваки радник који дође на територију Србије имао загарантовану зараду, односно цену радног сата, и не би било битно да ли долази из Вијетнама, Узбекистана или Кине. Други проблем односи се на то што нико у Србији од наших грађана неће да ради за педесетак хиљада динара – напомиње он.
Ако је познато да возач камиона у ЕУ заради и до 1.500 евра, а правник почетник у Србији тек 50.000 динара, онда је логично питање како очекивати од домаће радне снаге да се не осипа и да њено место не заузимају само странци?
– Потребно је да се подигне цена радног сата. Често се позивам на прошлогодишњег нобеловца из области економије, који је награду освојио управо на теми подизања цене рада. То би свакако решило проблеме одласка наших радника – сматра Торлаковић.
Радна снага која нам долази из азијских земаља је најчешће нискоквалификована и недовољно обучена, а наши људи, иако јесу квалификовани, ипак одлазе из земље јер држава није спремна да их још више и боље доучи за нове послове.
– Разлоге због којих у Србију све чешће долази неквалификована радна снага треба тражити у томе што Европи недостају прави радници. Рецимо, Холандија планира да за 10 година направи око милион стамбених јединица за раднике мигранте. Због тога Европа гута нашу радну снагу, а чак и да није тако, са платама за које код нас раде Индијци наши радници не могу да преживе. Просечна зарада у грађевинарству је 54.000 динара, а радници из Индије раде за 300 долара. Они су потпуно нестручни и само служе за обављање тежих грађевинских послова – наводи председник Синдиката радника грађевинарства Србије.
ИЗВОР: ПОЛИТИКА