Пише: Братислава Радовановић
Осмехом и пријатним гласом измамити и узвратити јутарњу здравицу. Колеге понудити разбудилицом кафицом, или неком домаћом мученицом скромно и дискретно, па започети време које се проводи као радни дан.
Ако се по оваквом јутру дан познаје, блажени је сваки канцеларијски посленик. Бити љубазан свакодневно, увек и са свима, може се окарактерисати као пожељна, али не тако присутна појава међу људима. За јело постоји јеловник, а за љубазност постоји љубав. Ако љубави немате у себи, било који посао радите, онда сте јалови менаџери људских душа. Радити са људима, а понашати се нељудски, устаљена је пракса која се у форми "Мице убице" практикује на свим меридијанима. Бити ведар и насмејан, упркос не тако сјајним животним приликама, јесте тешко, али не и несавладиво стање. Први зубић, па онај млечни, те сувишни кутњак, паредентоза, па имплатант. Сва та драматургија у усној дупљи и није нека аналогија са љубазношћу, али јесте процес. Расте, развија се, испада, надограђује се. Природно, па вештачко. Не уздржавамо се од јела, ни од злих дела. Све можемо тако окрњени или надограђени керамиком. Љубазност не одређује организациона структура зуба, али осмех да.
Често тако, под изговором да смо ускраћени за неко право, долазимо на посао љути, горди и нерасположени. Криво је све што може поднети тај терет кривице. Оптужени су и столица и сто, и она и он. Крива је и мајка, што је родила и отац делимични учесник тог чина, а и сунце што се поново рађа. Мала је листа фантастичних изговора за све наше неосмехе и равнодушне наступе на послу. Конкурентни смо у јадиковкама и патетисању, те би се стилски, једначење запослених могло успоставити по мери ових негативних појава.
Љубазност као део пословног бонтона јесте присутна, али не по својој природности и условном рефлексу, него по уговорној обавези. Данас, пословати успешно значи бити најбоља верзија себе. Под најбољим се међу бројним ставкама подразумева и фацијална експресија, када слика и прилика вашег имиџа добију тон. Захтева се мекдоналдсовски блажени осмех, најшири од ува до ува, па и холивудска белина зуба која сакрива душевни каријес који смо сами направили. Мрска вам је особа иза пулта, колеге, шеф, а заправо мрска је само та наша, нечим изазвана тежина сопствених мука.
Не дирати намргођене, отровним провокацијама, ваљало би да буде део радне атмосфере, али то не бива. Канцеларије тако постају бојна поља где само један, који важи за "надувенка", може да изазове хаос, плач, сузе и бол. "Надувенка" испумпати и спречити то ментално надигравање, одлика је ретко храбрих људи. Волети мрзитеље своје и порицати их у зловољи, управо чине ти храбри апостоли модерног доба. Они имају то. То је љубав.
Из љубави се рађа љубазност која јесте пожељнија, од мрачних сила неких људи, који облаче наша ведра канцеларијска небеса. Иако у усиљеној љубазности царује и нешто лицемерштине, ипак је подношљивија од сваке негативности и тензија које се праве, и које су свима преко главе, па још даље.
Смирени и смерни у тим драмским паузама које праве, тактички смишљају и изговорају реченице по мери накострешених "Гаргамела " од људи. Тако они спашавају присутне од међусобног терања у тамо неке дестинације, локације опет мајке, оца и сунца жаркова. Легенде, фаце, људине, сви ти спаситељи канцеларијских вилајета, заслужују чоколаду најлепше жеље грама триста, и оно најскупље, нашу лојалност и поштовање те животне ведрине, речју љубави.
Умеће љубазности јесте најдивнија вештина људи. Запосленост љубављу је најбољи животни и радни ангажман, који се може исплатити на свим пољима. Неговати вештине лепог опхођења препознаје се као ствар кућног васпитања и културе одрастања, где она кротка, лепа реч и најгвозденија врата отвара. И најпаметнији и најгенијалнији људи неће бити упамћени као такви, уколико тај дар преносе на дрзак начин.
Комплекси супериорности, наводе на такав став све онe, који пате од препознатљивости по памети која се заправо глупост зове. Памти се осмех, срдачан додир, благост, али то сада звучи као опис раја где је свако свакоме наклоњен, иако је човек. Памти се и та бахатост нељубазних, али само да би се виновници тих баханалија заобилазили у широком кругу. Ићи у сусрет и бежати од сусрета су стратешке игре свих запослених људи, који су савладали основне лекције негубљења енергије и времена, на те енергетске вампире. Анђели од људи, су заиста међу нама и они пркосе својом лепотом духа тој ружноћи нељубазних.
У потрази за радницима који знају да тумаче и одговарају лепо на све захтеве, сваки је избор добар. Један осмех и без да имате златан или керамички зуб, и топла реч, не кошта, не боли. Такав радни дан може да почне, траје и исто тако лепо да се заврши. Заиста, није тешко бити фин.
Братислава Радовановић је рођена 1983. године, дипломирала на Факултету политичких наука у Београду, одсек новинарство и комуникологија. Љубитељ и конзумент добре писане речи, културе, слободе, истине, аутентичне креације, духовитости, духовности и хуманости.
